Smrt Jugoslavije

"ODABRALI STE RAT":

Armija nije gubila vreme. Napala je istog dana kada je nova koaliciona vlada preuzela vlast u Sloveniji. Neposredan cilj bila su skladista municije slovenacke i hrvatske teritorijalne odbrane (TO). Teritorijalna odbrana predstavljala je osnovno nacelo jugoslovenske odbrambene teorije - prema kojoj se strana invazija mogla odvratiti prisustvom masovne civilne vojske koja bi bila mobilisana za vodjenje gerilskog rata, sto bi stranu okupaciju ucinilo skupom i, u krajnjem slucaju, neodrzivom. Bila je to uvek spremna gradjanska vojska, a temeljila se na pretpostavci ucesca celokupnog stanovnistva.

Medjutim, TO svoju lojalnost nije dugovala Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA), vec, sto se pokazalo opasno s obzirom na politicko opredeljenje novoformirane vlasti u Sloveniji i Hrvatskoj, pojedinim republikama.1 U monopolistickoj vlasti Saveza komunista Jugoslavije to nikada nije predstavljalo problem. Ali, u periodu koji je prethodio visepartijskim izborima u Sloveniji i Hrvatskoj, vrhovna komanda JNA pocela je da strahuje da TO poprima karakteristike posebnih republickih armija, koje bi se mogle staviti u sluzbu secesionistickih vlada.

JNA je bila komunisticka armija, neodvojiva od ideologije na kojoj je bila utemeljena. U parolama bogatom miljeu Titove Jugoslavije, JNA je marsirala po taktu poklica "Armija je rodjena u Revoluciji!" Jos uvek je tako koracala. Njeni generali bili su uvereni da se krah komunizma u drugim istocnoevropskim zemljama nece prosiriti na Jugoslaviju. Tvrdili su da je njihova komunisticka revolucija ponikla na domacem tlu i da nije silom nametnuta narodu. Cak su verovali da ce se komunizam vratiti u bivse zemlje Varsavskog pakta. Ukoliko bi komunizam pao u njihovoj sopstvenoj zemlji, zajedno s njim bi se srusilo do tada neprekosnoveno mesto Armije u drustvu, kao i sve privilegije koje su uzivali njeni pripadnici. Za jednu armiju komunistickog tipa, visestranacki pluralizam nije predstavljao samo pretnju njenom polozaju. Predstavljao je pretnju bezbednosti drzave. JNA je pocela, 16. maja, da razoruzava slovenacku TO, dva dana nakon sto je nova vlada preuzela vlast u Sloveniji.

Nova republicka vlada o tome nije bila obavestena. Napokon, Janez Jansa, novoimenovani ministar odbrane, upravo je bio covek koga su jugoslovenske vlasti samo dve godine pre toga strpale u zatvor zbog objavljivanja vojnih tajni. Slovenacki predsednik Milan Kucan je tvrdio da je o masovnom oduzimanju oruzja bio samo nezvanicno obavesten.

"Nazvao me je gradonacelnik Jesenica i rekao da su od njega trazili da preda oruzje. Nazvao je i gradonacelnik Slovengradeca. Odmah sam pokusao da stupim u kontakt sa generalom Hocevarom, komandantom slovenacke TO. Objasnio mi je da se radi o zameni naoruzanja iz Drugog svetskog rata, novim oruzjem. Prihvatio sam njegov odgovor. Nisam imao razloga da mu ne verujem. Medjutim, narednog jutra su pocele iz velikog broja opstina da stizu poruke o tome da se uopste ne radi o zameni - vec da se mora predati celokupno naoruzanje. Ponovo sam pozvao generala Hocevara. Rekao mi je da je dobio naredbu o premestanju oruzja iz skladista TO, kao i da mu je naredjeno iz Beograda da tu cinjenicu prikrije od slovenackog rukovodstva."

Kucan je izdao naredjenje TO da obustavi predaju oruzja, i postavio je jacu policijsku zastitu oko skladista oruzja TO. Medjutim, prema tvrdnjama Janeza Janse, republika Slovenija je vec bila ostala bez oko sedamdeset odsto svojih zaliha oruzja. U tom trenutku JNA obustavlja akciju razoruzanja. Poceo je proces udaljavanja izmedju JNA i snaga koje ce za nesto vise od godinu dana postati nacionalna vojska Slovenije. Spor izmedju Slovenije i jugoslovenskih saveznih organa dobio je vojnu dimenziju.2 Kriza je jos vise produbila podelu u slovenackoj vladi, koja je, kako god se uzme, predstavljala siroku i nespretnu koaliciju stranaka, ujedinjenih iskljucivo zajednickom teznjom za vecom slovenackom autonomijom. Jansa je zeleo da iskoristi postojecu strukturu TO kao osnovu za izgradnju oruzane sile nezavisne od JNA. Kucan je vec bio oprezniji. Oklevao je da kompromituje Sloveniju uvlaceci je u tajni, i pri tom, nezakoniti program nabavke i krijumcarenja oruzja. Odnosi izmedju Janse i Kucana bili su hladni3 jos od vremena Jansine zatvorske kazne.

Kucan je bio na celu slovenacke komunisticke partije u vreme pokusaja gusenja "Slovenackog proleca." Sada Jansa vise Kucanu nije verovao: "Razoruzanje TO nas je uverilo da bi Kucan bio suvise popustljiv, prihvatio sve sto mu se nametne, cekao i izgubio korak", tvrdio je. Po Jansinoj racunici, TO - vojska od 70.000 ljudi - raspolagala je sa manje od 10.000 komada oruzja. Nedostatak se morao nadoknaditi. Kao ministar odbrane, Jansa je pokrenuo plan nabavke naoruzanja u inostranstvu i njegovog krijumcarenja u zemlju, u malim kolicinama.

Igor Bavcar, slovenacki ministar unutrasnjih poslova takodje je uzeo ucesca u tajnim operacijama:

Razmisljali smo o tome pre izbora. Znali smo, kada smo dosli u ministarstvo, da ne mozemo biti sigurni kome mozemo verovati, i da cemo morati da formiramo jednu novu organizaciju koja bi u potpunosti bila pod nasom kontrolom. Za tri meseca, izgradili smo armiju od 20.000 naoruzanih vojnika. A, o svemu tome JNA nije znala nista.

Na pocetku, Slovenci su nabavljali samo lako naoruzanje, i to u malim kolicinama. U septembru je JNA intenzivirala svoju kampanju protiv republickih TO. Savezni ministar odbrane Veljko Kadijevic objavio je da nece biti bilo kakvih vojnih operacija u republikama niti jedinica izvan kontrole Armije. Tada je Slovenija opozvala komandanta svoje TO, cija je lojalnost Beogradu vec bila ocita. Cetvrtog oktobra, JNA je preuzela kontrolu nad republickim stabom TO u Ljubljani. Obracun sa JNA je ujedinio Kucanovu vladu, koja je pre toga oklevala da izdvoji sredstva za projekat na kome se zasnivao Jansin program nabavke oruzja. Kucan se sada upoznao sa Jansinim planovima i odobrio ih. Za projekat je znalo svega pet ili sest najvisih vladinih funkcionera. U decembru je stiglo prvo protivtenkovsko naoruzanje - raketni sistemi za rucno lansiranje tipa ambrust. Uskladisteno je u kasarnama kod Kocevske Reke i predato u posed novoformiranim slovenackim specijalnim jedinicama.

Referendum o suverenitetu Slovenije trebalo je da se odrzi nesto kasnije tog meseca. Raspolozenje protiv federacije je sve vise raslo. Jansa i njegov zamenik, Jelko Kacin, odlucili su da zaigraju na kartu otvorenog suprostavljanja i demonstracije sile. Po njihovoj odluci, Republika bi javno obelodanila da je naoruzana i spremna da se suprostavi svim pokusajima mesanja JNA u njenu novostecenu demokratiju. Kacin je u policijskom helikopteru otisao u Kocevsku Reku. Sacekao ga je slovenacki televizijski snimatelj. Tu su slovenacke jedinice ispalile dve ili tri ambrust rakete na nekakav stari i rashodovani tenk. Snimljeni materijal je prikazan na slovenackoj televiziji dva dana kasnije. Slovenci su povecavali ulog.

Objavio arhiva u 31. januar 2006 18:37:00 | 1 komentara

PALJENJE FITILJA

Politicko obrazovanje Milana Babica zapocelo je ispod duda u basti njegovih roditelja u selu Vrlika. Tu je, kao decak, stekao dvojni instinkt nepoverenja i straha i u svom umu stvorio nesalomljivu sponu izmedju svog sopstvenog opstanka i opstanka srpske nacije:

1990. moji najblizi susedi bili su veoma aktivni u formiranju ogranka HDZ-a u mom selu. Njihov otac bio je 1941. godine sef ustaske uprave u selu. U leto 1941. on je doveo grupu ustaskih ubica da pokolju moju porodicu. Moj otac je tada imao 12 godina i spasao se samo zato sto je porodica pobegla od kuce.

Kada je taj covek dosao da poubija celu porodicu i nikog nije nasao uzeo je iz kuce veliki noz za secenje. Upotrebio ga je da duboko zasece dud u nasoj basti. Drvo je od tada poraslo, ali je oziljak ostao. A nama, deci rodjenoj posle rata, pokazivali su drvo - i oziljak.

Babic je rodjen 1956. godine - petnaest godina posto je oziljak napravljen i skoro deceniju posto su Titovi partizani pobedonosno - zvanicnim jezikom posleratnog komunistickog rezima - ujedinili jugoslovenske narode u bratstvo i jedinstvo. Ali, prenosenje oziljaka (u Babicevom slucaju i doslovno i u prenosnom smislu) s generacije na generaciju bio je tipican atavizam koji ce karakteristati mentalitet srpskog nacionalizma i, kasnije, sam jugoslovenski konflikt: smisljeno evociranje zverstava kojih se zivi odavno ne secaju; namerno izazvana paranoja pothranjivana je glasinama i mitovima barem u istoj meri u kojoj i istorijskom realnoscu; koriscenje proslosti kao oruzja u konfliktu i, kasnije, u ratu; i, iznad svega, ono sto je zajednicko komunistickim drustvima u celom svetu, sublimacija individualnog identiteta u kolektivni - u ovom slucaju identitet srpske nacije.

Kada je Milan Babic poceo javno da govori o genocidu i fasizmu on se obracao ne samo realnom iskustvu vec i narodnom verovanju, po kojem je sudbina Srba da ih napadaju kod kuce, izdaju u inostranstvu i ostavljaju da se sami brinu o svojoj sudbini.

Medjutim, nisu sva zverstva nestala iz zivog secanja. Leto 1941. duboko se utisnulo u svest Srba u Krajini. Aprila te godine, sile Osovine napale su i podelile Jugoslaviju. U Hrvatskoj i Bosni, hrvatski fasisti predvodjeni Antom Pavelicem, proglasili su Nezavisnu Drzavu Hrvatsku (NDH), s pronacistickim rezimom Pavelicevog ustaskog pokreta koji je dvadesetih i tridesetih godina cinila grupa terorista van zakona koji su ziveli uglavnom u inostrantsvu. Pavelic je objavio svoju nameru da stvori cistu hrvatsku nacionalnu drzavu. U ustaskoj retorici Srbi su bili ili rasno inferiorni ili - bez obzira na ociglednu kontradikciju - propali Hrvati koji su izdali svoju naciju stranim interesima prelaskom u pravoslavno hriscanstvo. Paveliceve ustaske snage, obucene u krakteristicne crne uniforme koje su se ponovo pojavile 1991, krenule su u pokolj, sravnjujuci sa zemljom srpska sela, sakupljajuci i ubijajuci stanovnike, nekad u njihovim mestima, a nekad su ih tovarili na kamione i odvozili u udaljene delove u unutrasnjosti. U najstravicnijim slucajevima, zakljucali bi celokupno stanovnistvo nekog sela u lokalnu pravoslavnu crkvu koju bi zatim zapalili. Niko ne zna koliko je tamo bilo zrtava; broj je jos uvek sporan. Ali nema sumnje da su stotine hiljada Srba umrle ili u koncentracionim logorima, ili od ruku ustaskih eskadrona smrti. Cesto su zrtve sahranjivane u otvorenim jamama o kojima se, u cilju ocuvanja bratstva i jedinstva, nikada nije govorilo u Titovoj Jugoslaviji - bar ne javno. S ozivljavanjem nacionalizma devedesetih godina, masovne grobnice su otkopane s velikom pompom i politickim simbolizmom.

Nacin na koji je Pavelic zeleo da stvori svoju etnicki cistu teritoriju bilo je unistenje Srba kao naroda. Receno njegovim recima, koje, cak i 1990. unose duboko i trajno osecanje straha medju Srbe, on je nastojao da "ubije trecinu, protera trecinu i trecinu pokrsti (u katolicanstvo)". Nacionalnim liderima bilo je lako da evociraju uzase iz 1941. i, medju Srbima, probude zelju za osvetom zbog stradanja u proslosti. Poslednji put kada je postojala nezavisna Hrvatska, tvrdili su oni, Srbi su se spasli od istrebljenja samo uzevsi oruzje u ruke. Stanovnici Krajine bili su potomci onih koji su preziveli boreci se - ostaci zaklanog naroda.² Istorijsko secanje na nezavisnu Hrvatsku, drzavu koja se protezala na istok cak do reke Drine - granice Bosne sa Srbijom - doprinelo je da se Srbi koji zive zapadno od reke smatraju najugrozenijim od svih. Za njih je zahtev za stvaranje jedinstvene drzave koja bi obuhvatila sve Srbe imao posebnu privlacnost.

Rec Krajina dolazi od srpsko-hrvatske reci kraj. Naziv oblasti Vojna Krajina oznacavao je vojnu granicu. To je jedna od velikih geostrategijskih granicnih linija u evropskoj istoriji preko koje su se naizmenicno prelivale zaracene vojske otomanske i austrougarske imperije. Austrijanci su stvorili Krajinu. Regrutovali su pravoslavne hriscane koji su pobegli od otomanskog porobljavanja u Srbiji i nastanili ih tu da obradjuju zemlju i budu stalna odbrambena barijera otomanskoj ekspanziji. Za uzvrat, krajinski Srbi su imali autonomiju, i bili potcinjeni neposredno carskoj vlasti u Becu, a ne Zagrebu ili Budimpesti. Tako su krajinski Srbi od svog samog pocetka objedinjavali dve karakteristike koje ce se ponovo pojaviti na jugoslovenskoj pozornici 1990, i to u zestokoj formi: snazan ponos na lokalnu nezavisnost i spremnost da se odusevljeno late oruzja.

Pocetkom 1990. Milan Babic je jos bio mladi provincijski zubar u gradu koji je vecini Jugoslovena bio poznat samo kao zeleznicko raskrsce. Knin je osamljeno mesto u izolovanoj, erozivnoj, neplodnoj pustari hrvatskih dinarskih planina. Krajina je zaledje razvijene jadranske obale, sa kojom je vekovima bila vezana trgovinskim i bracnim vezama. Knin i Krajina su, ekonomski gledano, sastavni delovi juzne Hrvatske. Srbi iz Krajine govore zapadnom varijantom srpsko-hrvatskog jezika i pisu uglavnom latinicom.³ Sa druge strane, Hrvatskoj je potreban Knin kao vitalno zeleznicko i putno raskrsce koje Zagreb povezuje sa jugoistocnom obalom. Medjuzavisnost Krajine i ostalog dela Hrvatske bila je ocigledna decenijama. Jedno bez drugog bilo je ekonomski neodrzivo.

Babic nije licio na ratnika. Njegovo decacko, okruglo lice, meka i bleda koza i naocari uokvirene zicom davali su mu skoro andjeoski izgled. Babic je bio beznacajna, nezapazena licnost na marginama vladajuce hrvatske komunisticke partije. Raskinuo je s partijom 1989, s namerom, bar u pocetku, da stvori novu politicku organizaciju. Njegove ambicije bile su skromne. On je imao na umu lokalnu partiju koja bi se zvala Demokratska zajednica Knin. Iako je bio pretezno nastanjen Srbima u Kninu je zivelo i mnogo Hrvata. Partija iz Babicevih ranih aspiracija nije imala eksplicitnu nacionalnu orijentaciju.

Ali, kada se pokazala radikalno nova alternativa, Babic ju je prvi zgrabio, a zatim prisvojio i konacno preoblikovao po svome.

Cak i pre nego sto su, prethodne godine, osnovali sopstvenu partiju Srbi su, dok su jos uvek odjekivale Miloseviceve zestoke reci sa Gazi-Mestana, 9. jula odrzali miting. Ovu proslavu seststote godisnjice bitke na Kosovu organizovali su hrvatski komunisti. Njihova poruka na ovom mitingu bila je potpuno drugacija. Oni su porucivali da buducnost zavisi od zajednickog ostanka u Jugoslaviji. Ali program je prekinula grupa lokalnih Srba koje je predvodio Jovan Opacic, sluzbenik. Rekao je masi da bi Srbi trebalo da se manu mita o Jugoslaviji. Trebalo bi da usmere svoje snage na jacanje srpskog politickog i duhovnog identiteta.

Objavio arhiva u 30. januar 2006 9:31:00 | 0 komentara

"Hrvatska puska na hrvatskom ramenu"

Hrvatska je u tisini pratila Milosevicev uspon. Dvadeset godina ova zapadna republika - druga po velicini u Jugoslaviji - bila je poznata kao Tiha Republika, nakon sto je Tito 1971. slomio nacionalisticki pokret, Maspok, na celu sa frakcijom vodecih hrvatskih komunista.¹ Partijski lideri koji su bili na celu ovog pokreta su smenjeni; u stvari, svi koji su sa tim imali i najmanje veze bili su otpusteni ili zatvoreni. Hrvatska kulturna organizacija, Matica Hrvatske, bila je raspustena posto je postala glavno srediste nezadovoljstva sa nacionalistickom platformom koja je ozivljavala ekonomske i istorijske prituzbe protiv Srba. Skoro dve decenije kasnije, mnogi tada izbaceni lideri Maspoka ponovo su se pojavili da uzmu ucesca u visepartijskim izborima u zemlji, prvim od Drugog svetskog rata. Pobednik na tim izborima, Hrvatska demokratska zajednica (HDZ) dosla je na vlast uz pomoc ispolitizovane zajednice hrvatskih emigranata u inostranstvu, od kojih su mnogi pobegli iz Jugoslavije posle Drugog svetskog rata ili, u drugom talasu, posle 1971. Cvrsto jezgro hrvatske emigracije dugo je predstavljano kao bauk u komunistickoj Jugoslaviji i dvadeset godina bilo optuzivano za medjunarodni terorizam. U klimi neprijateljstva stvorenoj Milosevicevom vladavinom, HDZ je bila masovni pokret koji je lako pridobio glasace zaklinjuci se da ce ostvariti hiljadugodisnji san o hrvatskoj drzavi.

Hrvati, ozlojedjeni jos od sloma Maspoka, dugo su cekali na promenu. Agenti drzavne bezbednosti i vojni obavestajci ispitivali su svakoga za koga se sumnjalo da je imao veze se hrvatskom emigracijom, koja je navodno odlucno nastojala da obnovi nezavisnu hrvatsku drzavu. Za komunisticku Jugoslaviju, hrvatska nezavisnost bila je tabu tema, a razgovor o njoj jednak pokusaju da se rehabilituje ustaska Nezavisna Drzava Hrvatska (NDH). Svako hapsenje bilo je upozorenje - Jugoslavija je budna i nece tolerisati nikakvo ispoljavanje hrvatskog nacionalizma. Zatvorske kazne izricane su za pevanje nacionalistickih pesama ili nosenje sahovnice, hrvatskog crveno-belog amblema koji je bio i grb pronacisticke NDH u 1941. Pitanje je koliko je od ovih simbola "neprijateljske aktivnosti" podmetnula policija. Na primer, posedovanje materijala u kome se vrsi ekstremisticka propaganda moglo je coveka odvesti u zatvor. Ustaski pamflet, poslat iz Nemacke bio je dovoljan dokaz da se protiv nesrecnog primaoca u Zagrebu podigne optuznica, iako on o tome mozda nista nije znao.

Uz ovakvu selektivnu represiju, hrvatska nacionalna elita gajila je osecaj odvojenosti od istocnih delova zemlje. U mentalnom sklopu hrvatskog nacionaliste, Srbija je bila komunisticka, zaostala i siromasna, dok je Hrvatska - razvijena i moderna - pripadala civilizovanoj Centralnoj Evropi, njenom kulturnom nasledju koje je vekovima bilo vezano sa Austro- Ugarskom. I dok se formirao borbeni poredak, Hrvati su insistirali na tome da oni ne pripadaju mracnom vizantijskom svetu Balkana. Gundjali su da Srbi upravljaju dogadjajima i da su previse zastupljeni u medijima i snagama bezbednosti. Interesovanje za katolicku crkvu je raslo. Za mnoge Hrvate to je bila potvrda njihovog identiteta - ono sto ih je razlikovalo od njihovih sunarodnika pravoslavnih Srba - a ne izraz vere.

U vreme pada komunizma u Istocnoj Evropi 1989, zaglusujuci eho hrvatske tisine odzvanjao je kroz ovu zapadnu republiku.² Uspon Milosevica dao je kredibilitet onima koji su trazili da Hrvatska napusti Jugoslaviju da bi se izmakla ispod srpske cizme i sluzio je kao upozorenje cak i jugoslovenski najsnaznije orijentisanim Hrvatima da je doslo vreme da se preduzmu hitne reforme.

Godinama posto se srpski nacionalizam ucvrstio u Beogradu i doveo Milosevica na vlast, ponasanje hrvatskih nacionalista jos uvek je bilo priguseno, sto pokazuje koliko je efikasno hrvatski nacionalizam bio potisnut. Ogromne srpske procesije i masovni mitinzi, prepuni srpske ikonografije i simbola dominacije, bili su cesto vidjena stvar, ali su njihovi hrvatski pandani ostali preplaseni i skriveni sve do 1990. Tada su hrvatski intelektualci iz svih politickih krugova poceli da sapucu po kafeima i setaju gradskim parkovima da bi izbegli uho drzave. Raspravljali su o raznim kombinacijama u vezi s tim sta bi trebalo uciniti. Najuticajnijoj grupi pripadao je bivsi general JNA i istoricar Franjo Tudjman. Hrvatska demokratska zajednica (HDZ) odrzala je 28. februara 1989. svoj prvi javni skup.³ Kratko obavestenje emitovano u poslednim vestima bilo je dovoljno da privuce pristalice HDZ. Partija nije legalizovana do decembra 1989. kada su, sledeci primer Slovenije, hrvatski komunisti odlucili da raspisu visepartijske izbore. Komunistima je ponestalo energije. Nesloga izmedju konzervativnih pristalica cvrste linije i reformatora paralisala je partiju. Od vremena Maspoka, jedan od najvaznijih kriterijuma za ulazak u hrvatsku vladajucu elitu bio je odsustvo (ili odricanje od) nacionalizma. Sada kada je Milosevic bio na svom vrhuncu deo hrvatskog partijskog rukovodstva zeleo je da progovori - dok je drugi deo savetovao cutanje, na pocetku cak i podrsku srpskom lideru. Reformatori, kao sto je bio Celestin Sardelic, videli su opasnost u Milosevicu i istovremeno bili uvereni da je potrebna promena uloge komunisticke partije. Unutrasnji sporovi su, medjutim, sprecili reformatore da sprovedu uverljivu izbornu kampanju.

Pripremajuci se za izbore, Tudjman je uskomesanoj masi dao ono sto je zelela: jaku dozu nacionalizma kao protivotrov zestini koja je stizala sa istoka. Iako je, za razliku od Milosevica, Tudjman bio istinski nacionalista, oba lidera su svoju moc izgradila na mobilizaciji masa. Predsednik hrvatskih komunista Ivica Racan cija je partija sa novim imenom Partija demokratskih promena izgubila od HDZ-a na izborima, shvatio je da Beograd doprinosi Tudjmanovoj popularnosti.

Miloseviceva agresivna politika bila je najjaca propaganda za Tudjmana. Milosevic je slao svoje druzine u Hrvatsku da igraju i pevaju : 'ovo je Srbija' sto je oslobadjalo nacionalni ponos i izazivalo nacionalisticke reakcije Hrvata, a sto je Tudjman efikasno koristio.

Zavet da ce stvoriti hrvatsku drzavu bio je i Tudjmanova licna opsesija. Rodjen 1922. godine, brzo je posle rata unapredjen u cin generala. Mnogo godina kasnije on je svoju hrabrost u partizanima pravdao mladalackom borbom za slobodnu Hrvatsku, a ne Jugoslaviju.

Uprkos komunistickoj proslosti, Tudjmanova nacionalisticka legitimacija bila je sasvim u redu. Iako ga je Tito imenovao za vrhovnog politickog komesara, on je vec 1967. godine smenjen zbog nacionalizma. Tudjman nikada nije propustio priliku da istakne da je on bio avangarda Maspoka. Bio je zatvaran i sedamdesetih godina - u vreme cistki Maspoka - a zatim ponovo u osamdesetim. Iz postovanja prema njegovoj partizanskoj proslosti Tudjman je u zatvoru imao bolji tretman od svojih sapatnika nacionalista. Jedan zatvorenik bio je zaprepascen zatvorskim privilegijama i odvojenim smestajem bivseg generala: Tudjman je bio smesten u relativno komfornu zatvorsku bolnicu i svaki dan dobijao toplu vodu za brijanje. Naprasiti Tudjman nije bio obican disident. Pricalo se da je veliki pisac, Miroslav Krleza, enfant terrible hrvatskih intelektualaca, intervenisao kod Tita da se Tudjmanu suspenduje zatvorska kazna.

Preferencijalni tretman bio je Tudjmanu jos dragoceniji izvan zatvora. On ce i odrediti buducnost Hrvatske. Za razliku od mnogih disidenata u Jugoslaviji, njemu je bilo dozvoljeno da ima pasos. U toku osamdesetih on je putovao u inostranstvo, ucvrscujuci veze sa hrvatskom emigracijom, koja ce mu, konacno, pomoci da osigura svoju poziciju lidera hrvatske nacije. Od svih kandidata opozicije Tudjman je jedini mogao da odresi kesu hrvatske emigracije. Izborna kampanja u aprilu 1990. navodno je kostala cetiri miliona dolara.

Nekada politicki parija Tudjman je godinama cekao da se kolo srece preokrene. On je, sa jedne strane, mogao da racuna na sacicu njemu odanih ljudi koji su se usudjivali da ga posete u njegovom prostranom domu u brdima iznad Zagreba, u ekskluzivnom predgradju Tuskanac.⁵ Uprkos iskrivljenom osmehu i ukocenom ponasanju Tudjman se drzao kao covek koji veruje da mu je sudbina dodelila velicanstvenu ulogu. Njegovo drzanje se delimicno moze pripisati njegovoj vojnickoj proslosti, ali isto tako i snazi njegovog licnog uverenja da je predodredjen da vlada.

Tudjman je pao u nemilost zbog greha nacionalizma - jedno od njegovih najpogresnjih ubedjenja bilo je da su komunisti ogromno uvecali broj srpskih zrtava u Drugom svetskom ratu. Vojni establisment bio je van sebe od besa zbog njegove tvrdnje da je zvanicno navodjen broj od 600.000 Srba, Jevreja i Cigana ubijenih u ustaskom koncentracionom logoru Jasenovac vise nego desetostruko uvecan. Tudjman je, medjutim, tvrdio da je za vreme Drugog svetskog rata u celoj Hrvatskoj ubijeno oko 60.000 ljudi. Rasprava o tome koliko je zaista Srba poginulo od ruku ustaskih eskadrona smrti i u koncentracionom logoru ustaskog vodje Ante Pavelica nije, i, verovatno, nikada nece biti resena.⁶ Ovakvim javnim sporenjem Tudjman je zadobio poverenje i najradikalnijih emigranata - to je bilo njegovo pokajanje za partizansku proslost.

Ipak, njegova slaba tacka bio je Tito. Stavise, kasnije ce, kada je vec postao mocni predsednik, biti ismevan zbog pokusaja da imitira nonsalantnog jugoslovenskog diktatora. U svojoj knjizi Velike ideje i male nacije 1969, Tudjman je pisao da se miroljubivi i nezavisni kurs Jugoslavije moze pripisati Titu kao "jednom od najistaknutijih drzavnika novih nacija i savremenog sveta uopste".⁷

Objavio arhiva u 28. januar 2006 9:09:00 | 0 komentara

Izbor Cara Lazara

Medjutim, on je takodje zapamcen i po tome sto je predsednikovao u vreme bolnog zapadanja Jugoslavije u rat a nije imao snage da ga zaustavi. Za vreme njegovog mandata, u sest republika su odrzani prvi visepartijski izbori posle Drugog svetskog rata. Nacionalisticke partije dobile su vecinu glasova. Markovic je dosao u konflikt sa Srbijom, Slovenijom i Hrvatskom. A ipak, on im je bio ostavljen na milost i nemilost. Njegov program zavisio je od toga hoce li ga se pridrzavati svi rezimi, ali su ga oni selektivno izvrsavali ili krsili. Republike koje su se svadjale oko svega i svacega, skovale su neverovatan savez da ga zbace. Premijer je dobijao udarce sa svih strana. U taktickom pokusaju da se udalji od Savezne vlade Srbija je pokrenula separatisticku akciju i cak imenovala svog ministra spoljnih poslova, kao prva od jugoslovenskih republika koje su to ucinile. Postalo je popularno reci da Srbija moze i sama da prezivi. Ali to je bila samo taktika. Miloseviceva stvarna namera bila je da preuzme jugoslovensku federaciju.

Slovenija je odbila da primenjuje ista pravila kao druge republike. Hrvatska je zelela da zadrzi svoje devizne prihode od turizma. Markovic je uporno pokusavao da brani Jugoslaviju, cak i kada vise nije ostalo sta da se brani, pledirajuci za razum umesto nacionalizma. On je, 20. decembra 1991. god. podneo ostavku, navodno u znak protesta protiv saveznog budzeta koji je nazvao ratnim. Izdan od svih, Markovic je kontrolisao malo vise od pecini nalik dugacke zgrade Savezne vlade. Na kraju je izgubio i to.

Dajuci podrsku kandidaturi Markovica u januaru 1989. Srbija se nadala da ce iznuditi ustupke od Hrvatske i Slovenije. Kompenzacija za pristanak Beograda na Markovica - Hrvata, bile su odresene ruke na Kosovu i ustavne promene. Ovakav izbor predstavljao je kompromis za Milosevica narocito stoga sto je drugi kandidat bio Borisav Jovic, jedan od Milosevicevih najblizih saradnika. Markovic, pragmaticni tehnokrata, odabrao je vladu sacinjenu uglavnom od trzisno orijentisanih politicara. Da bi obezbedio podrsku za svoje reforme Markovic je pokusao da zadovolji republike. Za vreme njegovog mandata, nacionalna valuta dinar postala je konvertibilna i vezana za nemacku marku. Markovic je liberalizovao uvoz i progurao paket zakona o privatizaciji. Zeleo je da privredu veze za zdravu fiskalnu i finansijsku politiku a ne politicki hir, verujuci da ce se ljudi radije opredeliti za televizor u boji, automobil i putovanja u inostranstvo nego za nacionalisticke slogane, rat i izolaciju. Pogresio je.

Uprkos primamljivom sjaju stranih nalepnica Srbija je jos uvek bila zaslepljena bljeskom nacionalizma. 28. juna 1989. milion Srba pohrlilo je na Kosovo da padne pred noge Milosevicu na proslavi sest vekova srpskog poraza od Turaka. Ovaj datum se provlaci kroz celokupnu srpsku istoriju. Tog dana, 1914. godine Gavrilo Princip, srpski nacionalista i revolucionar, u Sarajevu, je ubio austrijskog nadvojvodu Franca Ferdinanda, izazvavsi time Prvi svetski rat. Ali, jos znacajniji za srpski nacionalni duh je Vidovdan 1389. kada je turska vojska porazila Srbe, i to na Kosovu, na mestu poznatom kao Kosovo Polje. Prema najpoznatijim epskim pesmama Car Lazar se pridruzio legendarnim srpskim herojima u bici koja je oznacila pocetak petstogodisnje dominacije Turaka. Na pocetku bitke, napadaci Turci ponudili su Caru Lazaru da bira izmedju borbe do smrti i kapitulacije. Ponudili su mu i nagradu ako se preda. On je odbio, izabravsi carstvo nebesko nad ovozemaljskim bogatstvom i izdajom svog naroda stranom zavojevacu.

Po jednoj verziji legende, sveti Ilija je dosao sa porukom od Majke bozije:

Kome cu se carstvu privoleti?
Zemaljskome ili nebeskome?
Zemaljsko je carstvo za godinu,
A nebesko carstvo dovijeka.

Car Lazar koji je izabrao carstvo nebesko umesto da kapitulira pred stranim neprijateljem, poginuo je u toj bici zajedno sa srednjovekovnom srpskom aristokratijom.

Sve je sveto i cestito bilo
I milome bogu pristupacno.

Objavio arhiva u 27. januar 2006 9:12:00 | 0 komentara

"Druze Slobodane, razmislite dobro!"

Petog oktobra, masa ljudi naoruzana jogurtom i mlekom u tetrapaku, opkolila je, a zatim i zbacila, rukovodstvo srpske severne pokrajine Vojvodine. To rukovodstvo je lepo zivelo upravljajuci Pokrajinom i ne brinuci mnogo o tome sta Beograd misli. "Jogurt revolucija", kako je popularno nazivaju, bila je zavrsni cin u drami koja je pocela tri meseca ranije. Sudbina vojvodjanskog rukovodstva bila je zapecacena kada je Miroslav Solevic - covek koji je svoju lojalnost potvrdio okupljanjem mase na Kosovu 1987. godine i koji je pomogao da se rezira Milosevicev dramatican govor u Kosovu Polju - organizovao miting u pokrajinskoj prestonici Novom Sadu. Za Solevica, nezgrapnog coveka, miting je bio ogroman uspeh, prvi u seriji protesta po Srbiji. Medjutim, Beograd je mislio da je prerano da bi miting mogao biti efikasan protiv novosadskog rukovodstva. Milosevic je poslao svog izaslanika da odgovori grupu iz Kosova Polja od puta na sever Vojvodine, gde su, u pravoj mesavini nacionalnih grupa, Srbi cinili vise od pedeset procenata stanovnistva. Ali, Solevic je odbio. Milosevicevi ljudi su "zeleli da pokazu da je dovoljno da pritisnu na dugme pa da mi odgovorimo na njihov poziv", rekao je on. Umesto da poslusaju, krenuli su na put noseci transparente na kojima je pisalo: "Mi verujemo u Savez komunista Jugoslavije", "Dole ustav iz 1974" i "Mir". Njihovi slogani bili su briljantni u svojoj jednostavnosti: "Kosovo u Srbiji", "Vojvodina je Srbija", "Zajedno smo jaci".

Po sopstvenom priznanju Solevic je ucinio sve sto je mogao da izazove konflikt sa novosadskim rukovodstvom. I nije se razocarao. Partijski lideri su se svojski potrudili da sprece odrzavanje mitinga. Cak su iskljucili struju i vodu. To je bio nepromisljen potez. Ispalo je da vojvodjansko rukovodstvo napada "ugnjetene" kosovske Srbe, koje su beogradski mediji predstavljali kao mucenike za srpstvo. Pokazujuci svoju solidarnost, Srbi iz Novog Sada pridruzili su se svojoj kosovskoj braci u marsu prema centru grada. Zene su plakale. Ovaj slucaj, koji je posluzio kao test, ucvrstio je Milosevicevo uverenje da su "protesti" savrsen instrument za podstrekivanje javnog mnjenja i destabilizaciju lokalnih partijskih lidera. Ovakvim izlaskom na ulice, on je mogao da postavi svoje ljude u celoj Srbiji i njenim pokrajinama. Solevic je bio njegov istureni covek, onaj koji je postao poznat javnosti kao organizator Miloseviceve antibirokratske revolucije. Ali, iza scene je SDB - tajna policija, pomagala da se formiraju mase, obezbedjujuci ucesnike iz fabrika i sa drugih radnih mesta.1 Nije trebalo mnogo muke da se okupe ljudi koji su verovali da im je Milosevic doneo nacionalnu slobodu.

Desetog jula, Bosko Krunic, jedan od lidera vojvodjanske Partije, pokusao je da odbrani autonomiju Pokrajine od Milosevicevih nastojanja da je stavi pod svoju kontrolu. Govoreci u jednom selu u Sremu, Krunic je insistirao - pateticno, jer je bio prestravljen od onoga sta ce se desiti - da se ne protivi ustavnim promenama koje je Milosevic isterivao silom. Priznao je da je dogovor o promenama bio "tezak" ali je ipak pozvao Beograd da zaustavi svoj "necuveni pokusaj" da minira njegovo rukovodstvo. U stvari, Vojvodina je pokusavala da blokira ustavne promene koje su zahtevali srpski lideri. Medjutim, u strahu da ne izazove gnev Beograda, Krunic je, cak i ovako kasno, pokusao da na Kosovo prebaci krivicu za odugovlacenje pregovora. Podsetio je Milosevica da je, za razliku od neposlusne Pokrajine s pretezno albanskim stanovnistvom, plodna i napredna ravnica Vojvodine mirna:

Svi znamo da je najozbiljniji politicki problem Jugoslavije danas iseljavanje Srba i Crnogoraca sa Kosova. U isto vreme, mi smo prinudjeni da odgovaramo na neosnovane optuzbe. Mi u Vojvodini nikada nismo trazili da budemo republika. Zasto i kome i koliko dugo treba da to ponavljamo?

Napad na autonomiju Vojvodine bio je takodje i napad na Krunicevo rukovodstvo i, ocigledno, sve privilegije koje su isle uz taj polozaj.

Njegove molbe nisu zaustavile beogradsku kampanju blacenja. Uzalud je Vojvodina pokusavala da dobije podrsku u redovima jugoslovenske partije. Petog oktobra 1988. godine Mihalj Kertes, Madjar i jedan od Milosevicevih najvernijih egzekutora, poveo je gomilu fabrickih radnika koji su isli peske, autobusima, pa cak i traktorima, od Backe Palanke do cetrdeset kilometara udaljenog Novog Sada. Bombasticni Kertes regrutovao je demonstrante medju fabrickim radnicima u svojoj rodnoj Palanci. U predstavi u kojoj su glavni glumci bili Kertes, Radovan Pankov i Nedeljko Sipovac, koji ce postati sledeci lider Vojvodine, masa od oko 15.0002 ljudi rugala se partijskom rukovodstvu. Bacajuci kamenje na zgradu skupstine, ljudi su izvikivali: "Dole foteljasi". Zasipali su zgradu jogurtom, na krstenju "antibirokratske revolucije" koja je od Milosevica napravila najmocnijeg coveka u Jugoslaviji.

Objavio arhiva u 26. januar 2006 9:22:00 | 0 komentara

"Nema povratka"

Dok je Milosevic ucvrscivao svoju vlast, rukovodstvo u Sloveniji je slabilo svoju. Pocetkom osamdesetih, ova mala severozapadna republika otisnula se u period liberalizma bez presedana u komunistickom svetu. Alternativne grupe su i funkcionisale skoro kao politicke partije pokrivajuci sirok spektar podrucja, od ekologije do prava homoseksualaca. U vreme kada su raspisani visepartijski izbori Slovenija je, vise od drugih republika, vec bila naviknuta na pluralizam. Istovremeno, pojavio se pokret pod imenom "Neue Slowenische Kunst" (Nova slovenacka umetnost) kao izazov parohijalnoj Sloveniji. Muzicka grupa "Laibach" postala je stegonosa avangarde u Sloveniji, u Jugoslaviji i izvan nje, stvarajuci sledbenike i na Zapadu. Njihove nacisticke uniforme i cesta upotreba nemackog jezika s pocetka su uznemiravale Jugoslovene.1 Podrugivanje Drugom svetskom ratu bilo je ravno jeresi, odnosno udaru na same temelje Jugoslavije. Do sredine osamdesetih, ova muzika stekla je naklonost organizacije socijalisticke omladine Slovenije, cime je grupa Laibach dobila i zvanicnu podrsku.

Ljubljana je, prvi put, postala kulturni magnet jaci od drugih jugoslovenskih prestonica. Do tada je Slovenija smatrana najrazvijenijom republikom, a Slovenci najvrednijim narodom, ali isto tako najkonzervativnijim. Zaista, gledano kroz celu istoriju, revolucija je bila koncept stran njenom poboznom katolickom, uglavnom seoskom stanovnistvu. Poljoprivrednici su prosperirali - vecina njih je i posedovala svoju zemlju - i bili verne sluge austrougarske imperije. Brizljivo negovane baste i planinske kuce od drveta, kojima je nacickana slovenacka priroda, razlikovali su ovu alpsku republiku od ostatka zemlje.

Maleni Milan Kucan, sef Saveza komunista Slovenije od 1986, zazmurio je pred novim politickim trendovima - od radikalnog do nacionalistickog. Ovaj sposobni politicar rano je shvatio da buducnost Slovenije, a i njegova, leze u reformi.

Bilo mi je jasno da Slovenija nema apsolutno nikakvih sansi bez ozbiljne reforme. Tada je poceo trajni sukob izmedju mene i Milosevica, narocito otkako je on preuzeo vlast od Stambolica.2

Slovenacka omladina vec je bila u zavadi sa jugoslovenskim establismentom. Omladinci su izazvali pravu senzaciju kada su povodom Dana mladosti, Titovog rodjendana, predlozili poster Hitlerove omladine za promociju jugoslovenske stafete kojom je obelezavana proslava. Osam godina posle Titove smrti, jugoslovenski komunisti su ovu godisnjicu jos uvek shvatali vrlo ozbiljno. Poster je predstavljao gest prkosa protiv komunistickog rezima i armije koje je ostala zastitnik titoizma i nasledja partizanske borbe protiv nacista. Admiral Branko Mamula, savezni sekretar za odbranu, odbio je predlog kao napad na Jugoslaviju.

Medjutim, nisu samo mladi bili u nevolji. Slovenacki nacionalisticki nastrojeni intelektualci su takodje bili na crnoj listi Jugoslovenske narodne armije (JNA). Februara 1987. oni su u zurnalu Nova revija izneli slovenacki nacionalni program. Komunisticke strukture su u tome videle odgovor na Memorandum srpske Akademije. Manifest je pozivao na zbijanje nacionalnih redova i povratak Slovenije hriscanskoj tradiciji. Stavise, broj 57 Nove revije zastupao je stav da bi Sloveniji bilo bolje izvan Jugoslavije.

Jos jednom su partijske organizacije u celoj zemlji osudile bujanje nacionalizma i napade na jugoslovenski socijalizam. Ali dok se zvanicna Jugoslavija latila oruzja, slovenacki i srpski nacionalisti-disidenti odrzavali su redovne i prisne kontakte, iako su njihove vizije buducnosti Jugoslavije bile naizgled u konfliktu. Srbi su zeleli centralizaciju, a Slovenci upravo suprotno. Ipak, mnogo toga bilo im je zajednicko: vise od decenije pre izbijanja rata i jedni i drugi su poceli da sumnjaju u principe vere koja je Jugoslaviju drzala na okupu. U to vreme njihovi nacionalizmi nisu predstavljali opasnost jedan drugome jer nisu bili iz susednih republika.3 Kucan je igrao pametno. Slovenacki komunisti osudili su "Priloge za slovenacki nacionalni program", dokument koji je objavila Nova revija kao preradjivanje starih ideja. Jedina originalna misao, receno je u izjavi slovenacke partije, bilo je to sto su komunisti izdvojeni kao odgovorni za sve. Partija ce ignorisati "izmisljenu, visokoparnu argumentaciju" autora, okrenuti drugi obraz i pozvati na tolerantnu demokratsku debatu. Ona je slovenacke soviniste optuzila za "nacionalnu netrpeljivost i falsifikovanje istorije".

Jugoslovenska narodna armija je, medjutim, odbila da okrene drugi obraz. Nju je razbesneo dokument objavljen u Novoj reviji. Nazivajuci ga drugim Memorandumom, admiral Mamula je rekao da slovenacki nacionalisti i burzoaska desnica kuju plan za unistenje jugoslovenske zajednice. "Oni negiraju nacionalnu revoluciju, samoupravljanje i nesvrstanost. Nadaju se savezu sa izdajnicima, i koriste katolicku crkvu da osvoje vlast." Rekao je da je Program pokusaj da se lansira novi koncept odbrane, na osnovu kojeg bi republicke armije imale prvenstvo u odnosu na Jugoslovensku narodnu armiju.4 Mamula je zapitao Kucana - koji je zbog svojih velikih, plavih i okruglih ociju imao varljiv izgled andjela - da li shvata sta se dogadja u Sloveniji. Upozorio je da ce biti nevolje ako slovenacka vlada zanemari ovo sto se desava. Admiral je bio razocaran Kucanovim prividnim nepridavanjem znacaja novim politickim grupama i rastucim napadima na Armiju. Pokusao je da mu laska, hvaleci ga zbog podsticanja reforme, dok ga je istovremeno upozoravao na "one radikale koji zele da se otcepe od Jugoslavije ili napadnu na Jugoslaviju kao drzavu".

Objavio arhiva u 25. januar 2006 9:46:00 | 0 komentara

"Niko ne sme da vas bije!"

Poseta lidera srpskih komunista Kosovu Polju 24. aprila 1987. godine nije nicim odavala da ce promeniti tok istorije. Medjutim, tada se Slobodan Milosevic prvi put predstavio kao zastitnik svih Srba. Za mladog sefa partije to je bila srecna slucajnost. Trebalo je da srpski predsednik Stambolic sam ode na Kosovo radi razgovora sa lokalnim liderima, ali je on nonsalantno poslao Milosevica da ga zameni. Bio je to nemaran potez koji je pokrenuo tok dogadjaja koji ce ga kostati karijere.

Noc pre puta, Miloseviceva supruga Mirjana, profesor marksizma na Beogradskom univerzitetu, uplasila se za sigurnost svog muza. "Mira se plasila za njega, i to s razlogom", tvrdio je njihov bliski prijatelj Dusan Mitevic. "Bilo je izvestaja policije da tamo nije bezbedno. U albanskoj emigranstkoj stampi izasao je oglas s ucenom na njegovu glavu. Ponudio sam se da podjem sa njim da bih umirio Mirjanu, ali me Slobodan pozvao sledeceg jutra i rekao da nema potrebe".

Naelektrisani saznanjem da je Beograd konacno obratio paznju na njihove nevolje, na hiljade Srba iz okoline tiskalo se napred, pokusavajuci da stisne ruku partijskog lidera na ulazu u sumorni Dom kulture u Kosovu Polju. Izbezumljeno pokusavajuci da privuku njegovu paznju, demonstranti su vikali o pritisku Albanaca. Dok je Milosevic razgovarao sa srpskim predstavnicima, policija je, plaseci se nasilja, upotrebila palice da udalji masu. Demonstranti su izvikivali: "Ubice" i "Mi smo Titovi, Tito je nas."1

Odjednom, ljudi su poceli da bacaju kamenice koje su uzimali sa kamiona sto su ih lokalni aktivisti zgodno parkirali u blizini. U zgradi, politicari i reporteri pokusavali su da utvrde sta se dogadja na ulicama, ali su vrata bila zakljucana. Miroslav Solevic, glavni organizator protesta, rekao je lokalnim funkcionerima da demonstranti nameravaju da udju u zgradu i susretnu se sa Milosevicem. Azem Vlasi, crnokosi i plavooki Albanac, sef Kosovske Partije, predlozio je da postave ozvucenje da bi umirili uskomesanu masu. U krajnjoj liniji, smatrao je on, cilj Miloseviceve posete bio je da zaustavi sve cesce demonstracije kosovskih Srba.

Ocigledno potresen vikom spolja, Milosevic je rekao da hoce da vidi sta se desava. Posmatrao je okupljenu masu sa balkona pre nego sto je sisao i odrzao govor koji je postao jedan od najznacajnijih u njegovoj karijeri. "Niko ne sme da vas bije", vikao je on, nesvestan da je time skovao savremenu krilaticu za okupljanje Srba. Raspolozenje se iznenada promenilo i gomila na ulicama pocela je da skandira: "Slobo, Slobo". "Ovom recenicom on je ustolicen za cara", rekao je Solevic. On se salio da se Milosevic, izgovarajuci frazu koja mu je osigurala mitski status medju Srbima, u stvari, obracao policiji govoreci da niko nema prava da bije nju. Medjutim, Solevic je, smejuci se od srca, priznao da te noci nije bilo policajca koji nije dobio batine. Kada su kamioni puni kamenja parkirani, kosovski Srbi imali su spremno oruzje.

Milosevicev govor dao je ton atmosferi. Govornici su se redjali jedan za drugim i napadali partijske rukovodioce, etnicke Albance, zahtevajuci uvodjenje vanrednog stanja, ukidanje autonomije Kosova, pa cak i proterivanje Albanaca. Oni su upozoravali da ce napustiti Kosovo, da su im zivoti u opasnosti dok su u rukama njihovih albanskih suseda.

Tog dana u Kosovu Polju, Vlasi je savetovao Milosevicu da se ogradi od te tirade netrpeljivosti. "Ali, on nije rekao nista." Burna sednica trajala je celu noc. Ako je Milosevic i shvatio da moze da postane najmocniji covek u Jugoslaviji igrajuci na kartu nezadovoljstva kosovskih Srba, on to nicim nije pokazivao. Medjutim, ova epizoda mu je dala gotovu formulu za budjenje nacionalnih osecanja.

Prvi put, Milosevic je osetio privlacnu snagu masa.

Vi treba da ostanete ovde. Ovo je vasa zemlja, ovde su vase kuce, vase njive i baste, vase uspomene. Necete valjda napustiti svoju zemlju jer se u njoj tesko zivi, jer su vas pritisli nepravda i ponizenje. Nije nikada bilo svojstveno duhu srpskog i crnogorskog naroda da ustukne pred preprekama, da se demobilise kad treba da se bori... Treba da ostanete ovde i zbog predaka i zbog potomaka. Pretke biste obrukali, a potomke razocarali. Ali, ja vam ne predlazem da ostajuci trpite, izdrzavate i podnosite stanje sa kojim niste zadovoljni. Naprotiv! Treba da ga menjate, zajedno sa svim progresivnim ljudima ovde, u Srbiji i Jugoslaviji.

"Milosevic je bio transformisan, zapaljen Kosovom", rekao je Ivan Stambolic, srpski predsednik i, u to vreme, neprikosnoveni lider Srbije. Njih dvojica su bili bukvalno nerazdvojni dvadeset pet godina. Upoznali su se kao brucosi na Pravnom fakultetu Beogradskog univerziteta. Obojica su bili iz unutrasnjosti Srbije, obojica ambiciozni, vredni i pametni. Ivan je radio sve vreme dok je studirao i pomogao je Slobodanu da dobije prvi posao u Partiji. U naredne dve decenije, postarao se da njegov prijatelj krene njegovim putem. Vremenom, postali su zastrasujuci politicki duet.

Stambolic je vec bio na Kosovu 6. aprila 1986. godine, kada se vise od 10.000 tamosnjih Srba okupilo da protestuje protiv hapsenja aktiviste Bulatovica. Godinu dana kasnije, svestan da bi situacija mogla da prokljuca, Stambolic je posavetovao svog sticenika Milosevica pre njegovog polaska iz Beograda: "Budi oprezan, ostani pribran."

Saljuci Milosevica na Kosovo Stambolic je ucinio prvu od svojih brojnih gresaka. Neugledni i sve radikalniji kosovski Srbi nisu mu nikada oprostili sto ih nije uzimao za ozbiljno. Onoga casa kada je Milosevic obavio svoje hodocasce, njegov prijatelj Stambolic izgubio je pravo da bude njihov vodja. Uskoro ce postati jasno da ce onaj ko bude komandovao njima postati lider svih Srba. Posle Miloseviceve posete, kosovski Srbi nasli su se u centru paznje. Dusanu Mitevicu, zameniku direktora Televizije Beograd, i geniju propagande, nije bilo nimalo tesko da izazove interesovanje naroda. "Emitovali smo Milosevicevo obecanje na TV bez prekida. To ga je i lansiralo." Njegova poruka naisla je na plodno tle u Srbiji.

Objavio arhiva u 24. januar 2006 9:38:00 | 0 komentara

Podizanje optuznice

Objavio arhiva u 23. januar 2006 9:33:00 | 0 komentara

Uvod

Toga dana mi cemo reci paklu: "Jesi li se napunio?"
A pakao ce odgovoriti: "Ima li jos?"
(Mesa Selimovic, Dervis i smrt)

Muslimanske izbeglice beze u sumu, guraju se u kamione, a neki bivaju i ubijeni pokusavajuci da se sklone od naleta Srba. Srpske izbeglice formiraju beskrajne konvoje traktora, bezeci pred Hrvatima. Pocrneo skelet grada uokviruje nebo nad Sarajevom. Posrednici i politicari krse ruke pitajuci se kako da zaustave rat u prethodnoj Jugoslaviji, koji svojim talasima razorne siline izazvao toliko veliko ogorcenje javnosti.

Za proteklih pet godina, ove slike su nam postale poznate. One verno odrazavaju agoniju vremena u kom su nastale.

Napisali smo ovu knjigu da bi smo pokazali koje su odluke dovele do uzasa i razaranja. Ona predstavlja pokusaj da se, precizno i neostrasceno, utvrde najznacajniji dogadjaji, tajni sastanci, kako oni koji su doveli do rata tako i oni koji su usledili posle zapocinjanja borbi i da se ti dogadjaji, putokazi na putu ka katastrofi - rekonstruisu na osnovu opisa ljudi koji su u njima ucestvovali. Ova knjiga ne optuzuje, ne oslobadja, ne pravda ni jednog od aktera tragedije koja se dogodila. Ona jednostavno nastoji da navede ono sto se dogodilo i da kaze zasto i po cijem nalogu.

Rat u Jugoslaviji nije izbio zbog greske medjunarodne zajednice. Planirali su ga i vodili Jugosloveni. Rat nije bio istorijski neizbezan. Pokusaj da se katastrofa koja je zahvatila jugoslovenske narode pripise nezadrzivoj stihiji izgovor je da se izbegne bavljenje centralnom dinamikom rata. Osim toga, takav pristup dozvoljava krivcu da se izvuce. Time se, istovremeno, opravdava i odugovlacenje Zapada da sa dovoljno volje i energije intervenise u cilju okoncanja rata. U ovoj knjizi nastojimo da utvrdimo zasto vlade zapadnih zemalja nisu odlucno intervenisale i analiziramo kako su to konacno ucinile.

Nasa knjiga pokazuje da Jugoslavija nije umrla prirodnom smrcu. Naprotiv, nju su smisljeno i sistematski ubijali ljudi koji mirnim prelaskom sa drzavnog socijalizma i jednopartijske vlasti na slobodnu trzisnu demokratiju nisu imali sta da dobiju, a gubili su sve. Mi pratimo uzroke rata od uspona srpskog nacionalizma medju beogradskim intelektualcima sredinom osamdesetih i koriscenja nacionalne retorike Slobodana Milosevica koja je usledila. Ova knjiga objasnjava Milosevicevu smisljenu upotrebu nacionalizma kao instrumenta za osvajanje vlasti i jacanje njegove kontrole prvo nad Srbijom, a zatim i nad celom Jugoslavijom. Njegov prvobitni san bio je da zauzme mesto Josipa Broza Tita i bude jugoslovenski lider. Medjutim, 1991. godine, kada je shvatio da je to neostvarivo, odlucio se za alternativni projekat - stvaranje nove vece srpske drzave, koja ce obuhvatiti sto veci deo jugoslovenske teritorije. Njegovo rukovodjenje, centralisticko i autoritarno, i njegovo proracunato, vesto manipulisanje politikom etnicke netrpeljivosti izazvali su druge nacije u Jugoslaviji, i uverivsi ih da je ostanak u jugoslovenskoj federaciji nemoguc, gurnuli ih na put ka nezavisnosti.

Kao jednu od svojih centralnih tema knjiga prati razvoj srpskog secesionizma pod Milosevicevim vodjstvom. Time se ne zeli reci da je Milosevic iskljucivo zlonameran ili jedini kriv. Vojsku koja je krenula u jugoslovenski mars u rat cinilo je mnostvo regrutovanih pripadnika svih nacionalnosti u zemlji.

Ova knjiga je i svojevrsni lament zbog neostvarenog sna o Jugoslaviji. Slabljenjem komunizma krajem osamdesetih godina, Jugoslavija je, po mnogo cemu, bila u boljem polozaju od bilo koje druge komunisticke zemlje da izvrsi tranziciju u visepartijsku demokratiju, bilo kao jedinstvena drzava, bilo kao grupa drzava naslednica. Postojala je realna sansa da Jugoslavija zauzme svoje mesto u novoj i, u to vreme punoj nade, zajednici evropskih naroda. Cinjenica da je ova sansa namerno unistena, na nacin opisan u ovoj knjizi, predstavlja gubitak za celu Evropu i za sve demokratije, ukljucujuci i jugoslovensku, i istovremeno smrtonosan udarac za mnoge kljucne moralne postavke naseg vremena.

Ipak, gledajuci unazad, mozda je stabilna i prosperitetna Jugoslavija bila varka. Centralizovan komunisticki sistem samo je potisnuo ali ne i rasprsio etnicka nezadovoljstva. Mirni prelazak ka liberalnijem politickom sistemu zahtevao je sistematske promene i iznutra i spolja.

Sada je jasnije nego ikad da se dogodilo upravo suprotno. Dok su se predsednici sest jugoslovenskih republika - Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Hrvatske, Makedonije, Srbije i Slovenije - pred ocima javnosti svadjali o buducoj strukturi zemlje, neki od njih su, pripremajuci se za rat, cinicno i u tajnosti planirali put dezintegracije.

Odlucili smo da pocnemo knjigu s Milosevicevim dolaskom na vlast i da izlozimo kako je uspeo da se odrzi na vrhu izazivajuci uzastopne krize u Srbiji, a zatim i kako je prosirio vlast izvan granica svoje republike. Prisvojivsi Jugoslovensku narodnu armiju (JNA) - najznacajniju i konacno jedinu svejugoslovensku federalnu instituciju koja je zaista funkcionisala - i upotrebivsi je u interesu Srba van Srbije, on je drugim nacijama u Jugoslaviji dao jednostavan i zlokoban izbor: ostati u Jugoslaviji pod njegovim uslovima ili se boriti u ratu protiv jedne od najvecih armija u Evropi. Predsednici Slovenije i Hrvatske, Kucan i Tudjman, pozurili su da odgovore na izazov. Slovenija je pobedila u munjevitom ratu, dok je Hrvatska na pocetku izgubila skoro trecinu svoje teritorije, ali je zato dobila medjunarodnu podrsku. Pod plastom UN i uz podrsku SAD i Nemacke, Hrvatska je provela naredne cetiri godine naoruzavajuci se i pripripremajuci se da povrati izgubljene teritorije. Kada je u leto 1995. usledila hrvatska ofanziva, to je dovelo do najveceg egzodusa od Drugog svetskog rata na ovamo. Reke izbeglica bezale su na istok, prema Srbiji, trazeci utociste kod onog koji ih je, u stvari, i doveo u katastrofu. Bosanski predsednik Alija Izetbegovic takodje je prihvatio izazov, ali sa pogubnim posledicama. Zlosrecni lider bosanskih Muslimana razlikovao se od svojih kolega, slovenackog, hrvatskog i srpskog vojde, u jednom znacajnom pogledu: dok su njihove akcije pokretale dogadjaje, on je, naizgled, uvek bio na udaru okolnosti i aktivnosti van svoje kontrole. Dok se zemlja raspadala, svi vodeci politicari znali su da predstoji rat. Barem dvojica medju njima, Milosevic i Tudjman, obavili su odlucne pripreme.

Objavio arhiva u 22. januar 2006 19:17:00 | 0 komentara

Ucesnici dogadjaja

Okun, Herbert - desna ruka Sajrusa Vensa. Bivsi americki ambasador.
Opacic, Jovan - Srbin iz Hrvatske, bundzija koji je pomogao osnivanje SDS-a.
Oric, Naser - vodja branilaca Srebrenice (od 1992). Milosevicev bivsi telohranitelj.
Oven, lord Dejvid - posrednik EZ, kopredsednik Mirovne konferencije o bivsoj Jugoslaviji (1992-1995).
Panic, Zivota - general. Komandant Prve armijske oblasti za vreme operacija Vukovar. Kasnije nacelnik generalstaba VJ. Smenjen 1993.
Panic, Milan - kalifornijski milioner rodjen u Beogradu. Premijer SRJ (1992).
Pankov, Radovan - jedan od vodja antibirokratske revolucije u Vojvodini.
Paraga, Dobrosav - osnivac Hrvatske stranke prava. Dugo godina hrvatski nacionalista - disident.
Paspalj, Mile - presedavajuci Skupstine Krajine.
Pavelic, Ante - vodja pronacisticke ustaske Nezavisne Drzave Hrvatske, 1941-45.
Pavlovic, Dragisa - rukovodilac beogradske partijske organizacije (do 1987), Stambolicev sticenik.
Peterle, Lojze - slovenacki premijer (1990).
Plavsic, Biljana - potpredsednik drzave bosanskih Srba. Clan predratnog bosanskog Predsednistva.
Pohara, Armin - novinar koji je postao branilac Bosanskog Broda.
Pos, Zak - ministar spoljnih poslova Luksemburga (1991).
Praljak, Slobodan - pozorisni reditelj. Komandant HVO (1993), odgovoran za rusenje Starog mosta u Mostaru.
Pucnik, Joze - bivsi slovenacki disident. Lider opozicione koalicije DEMOS na izborima 1990.
Racan, Ivica - lider hrvatskih komunista. Napustio poslednji kongres SKJ posle Slovenaca. Izgubio na izborima 1990.
Raseta, Andrija - general JNA. Zamenik komandanta Pete armijske oblasti.
Raskovic, Jovan - osnivac Srpske demokratske stranke u Hrvatskoj. Umeren. Potisnuo ga Milan Babic. Preminuo 1993.
Raznatovic, Zeljko-Arkan - komandant surovih paravojnih jedinica, kratko vreme clan parlamenta. Radio za srpsku tajnu policiju. Optuzivan za ratne zlocine u Bosni i Hrvatskoj.
Redman, Carls - americki specijalni izaslanik na mirovnim pregovorima (1993-1994).
Rajhl-Kir, Josip - sef policije u regionu Osijeka koji je pokusao da spreci izbijanje rata. Ubijen od strane ekstremista HDZ.
Ribicic, Ciril - lider slovenackih komunista.
Rouz, ser Majkl - britanski general potpukovnik. Komandant snaga UN u Bosni (januar 1994 - januar 1995).
Rugova, Ibrahim - lider Albanaca sa Kosova (od 1989).
Rupel, Dimitrij - ministar spoljnih poslova Slovenije (1991).
Sacirbej, Muhamed - bivsi bosanski ministar spoljnih poslova i bosanski ambasador u Ujedinjenim nacijama.
Sapundziju, Riza - predstavnik Kosova u Predsednistvu SFRJ, smenjen 1991.
Skoukroft, Brent - vodeci kreator americke spoljne politike, u Savetu za nacionalnu bezbednost SAD (do 1992).
Seselj, Vojislav - ultranacionalista, clan parlamenta, komandovao paravojnim jedinicama u toku rata. Milosevic ga je nazvao svojim omiljenim politicarem i pomogao mu da osnuje partiju. Kasnije ga je strpao u zatvor.
Silajdzic, Haris - premijer Bosne i Hercegovine, bivsi ministar spoljnih poslova.
Sipovac, Nedeljko - jedan od vodja antibirokratske revolucije u Vojvodini.
Skoljc, Joze - vodja slovenacke opozicione omladine (1989).
Smit, Rupert - general potpukovnik, komandant snaga UN u Bosni (januar - novembar 1995).
Sogorov, Milovan - rukovodilac vojvodjanskih komunista, uklonjen s polozaja 1988.
Solevic, Miroslav - srpski aktivista sa Kosova.
Spegelj, Martin - prvi ministar odbrane Hrvatske. Bivsi komandant Pete armijske oblasti u Jugoslovenskoj armiji.
Stambolic, Ivan - bivsi predsednik Srbije. Pomogao Milosevicu da dodje na vlast da bi zatim, 1987, bio izdan. Smenio ga je njegov najbolji prijatelj.
Stanovnik, Janez - predsednik Slovenije (1988).
Stoltenberg, Torvald - Norveski diplomata, izaslanik UN u Medjunarodnoj konferenciji, zamenio Sajrusa Vensa (1993-1995).
Suklje, Borut - slovenacki komunista. Clan CK SK Jugoslavije.
Susak, Gojko- ministar odbrane Hrvatske. Istaknuta licnost ekstremne nacionalisticke dijaspore. Vratio se u Hrvatsku 1990. i postao jedan od Tudjmanovih najblizih saveznika i lider desnog krila HDZ.
Suvar, Stipe - lider hrvatskih komunista, predsednik SKJ (1988-1989). Hrvatski predstavnik u Predsednistvu SFRJ (1989-1990).
Tasic, David - novinar Mladine. Uhapsen 1988 zbog odavanja poverljivog vojnog dokumenta.
Tarar, Sasi - specijalni pomocnik Generalnog sekretara UN za mirovne operacije.
Tornberi, Sedrik - civilni funkcioner UNPROFOR-a.
Todorovic, Zoran - srpski partijski aktivista. Sticenik Mire Markovic.
Trgovcevic, Ljubinka - clan srpskog Predsednistva. Stala na stranu Stambolica.
Tudjman, Franjo - osnivac i lider Hrvatske demokratske zajednice (HDZ) i prvi predsednik nezavisne Hrvatske.
Tupurkovski, Vasil - makedonski politicar. Clan Predsednistva SFRJ (1991).
Tus, Antun - Hrvat, general JNA. Preuzeo rukovodjenje hrvatskim oruzanim snagama 1991. godine.
Unkovic, Slobodan - predsednik srpskog parlamenta (1991).
Van den Bruk, Hans - holandski ministar spoljnih poslova (1991).
Vens, Sajrus - izaslanik UN i kopredsednik Mirovne konferencije za prethodnu Jugoslaviju (do 1993).
Vasiljevic, Aleksandar - sef kontraobavestajne sluzbe JNA (KOS) (1991). Uklonjen maja 1992. u cistki generala.
Vico, Ratomir - bliski Milosevicev saradnik. Direktor Beogradske televizije. Ministar za informacije.
Vlasi, Azem - Albanac, lider SK na Kosovu. Uhapsen 1989. nakon sto je Milosevic na masovnom zboru obecao da ce ga uhapsiti. Osudjen zbog kontrarevolucije, oslobodjen aprila 1990.
Vejnands, Henri - holandski ambasador u Francuskoj, Karingtonov zamenik.
Zavrl, Franci - glavni urednik Mladine. Uhapsen kao jedan od ljubljanske cetvorice 1988.
Zimerman, Voren - poslednji americki ambasador u Jugoslaviji (1989-1992).
Zubak, Kresimir - Hrvat iz Bosne, predsednik muslimansko- hrvatske federacije u Bosni (od 1994).
Zulfikarpasic, Adil - Musliman iz Bosne, biznismen u Svajcarskoj. Finansirao SDA i potpisao "Beogradsku inicijativu" sa Milosevicem 1991.

SKRACENICE

DEMOS -Demokratska opoziciona koalicija u Sloveniji
EZ- Evropska zajednica
EU- Evropska unija
SRJ -Savezna Republika Jugoslavija
HDZ -Hrvatska demokratska zajednica
HVO -Hrvatsko vece odbrane
MMF- Medjunarodni monetarni fond
JNA -Jugoslovenska narodna armija
KOS -Kontraobavestajna sluzba JNA
MASPOK -Masovni pokret u Hrvatskoj 1971.
NDH -Nezavisna Drzava Hrvatska (1941)
SAO -Srpska autonomna oblast
SDA -Stranka demokratske akcije
SDB -Sluzba drzavne bezbednosti - tajna policija
SDS -Srpska demokratska stranka
SFRJ -Socijalisticka Federativna Republika Jugoslavija
SPS -Socijalisticka partija Srbije
SKJ -Savez komunista Jugoslavije
TO -Teritorijalna odbrana
UN -Ujedinjene nacije
UNHCR -Visoki komesarijat Ujedinjenih nacija za izbeglice
UNPROFOR -Snage Ujedninjenih nacija za zastitu

Objavio arhiva u 22. januar 2006 18:26:00 | 0 komentara

Ucesnici dogadjaja

Frejzer, Robert - americki predstavnik u Kontakt grupi. Tragicno poginuo u saobracajnoj nesreci na planini Igman na putu za Sarajevo, avgusta 1995. Tvorac americke mirovne inicijative.
Galbrajt, Piter - prvi americki ambasador u Hrvatskoj (od juna 1993).
Ganic, Ejup - predstavnik "Jugoslovena" u bosanskom Predsednistvu, ali lider SDA. Od 1992. godine de facto nastupa kao potpredsednik Bosne.
Genser, Hans Ditrih - ministar spoljnih poslova Nemacke. Naveo EZ da prizna Hrvatsku 1991.
Gligorov, Kiro - veteran, pet decenija u jugoslovenskoj politici kao predstavnik Makedonije; 1991. ovu republiku doveo do nezavisnosti, njen prvi predsednik. Tesko ranjen u atentatu oktobra 1995.
Gracanin, Petar - general JNA. Predsednik Srbije (1988-1989). Ministar unutrasnjih poslova u vladi Ante Markovica.
Granic, Mate - ministar spoljnih poslova Hrvatske (od 1993).
Greguric, Franjo - funkcioner HDZ. Obavljao vise funkcija, ukljucujuci i funkciju premijera Hrvatske (1991).
Gvero, Milan - portparol JNA, kasnije zamenik komandanta armije bosanskih Srba.
Hadzic, Goran - sekretar vukovarskog ogranka SDS (1991). Kratko vreme "predsednik" Krajine.
Hadzifejzovic, Senad - voditelj informativnog programa Televizije Sarajevo.
Hafner, Vinko - stari slovenacki komunista. Clan Centralnog komiteta SK Jugoslavije. Upozorio Milosevica da vodi zemlju u propast.
Halilovic, Sefer - prvi komandant bosanske armije.
Holbruk, Ricard - pomocnik americkog drzavnog sekretara. Na celu americke mirovne inicijative od leta 1995.
Herd, Daglas - britanski ministar spoljnih poslova (do jula 1995).
Izetbegovic, Alija - osnivac muslimanske Stranke demokratske akcije (SDA). Izabran za predsednika Predsednistva Bosne i Hercegovine posle visepartijskih izbora 1990. Predsedavao pri donosenju odluke o nezavisnosti Bosne i tokom rata.
Jakovic, Viktor - prvi americki ambasador u Bosni i Hercegovini (do proleca 1995).
Jagar, Vladimir - pukovnik JNA, u Virovitici odao generala Spegelja, hrvatskog ministra odbrane u tajnoj operaciji krijumcarenja oruzja.
Jansa, Janez - slovenacki novinar i aktivista opozicije koji je postao ministar za odbranu u nezavisnoj Sloveniji.
Zanvije, Bernar - francuski general-potpukovnik. Komandant snaga UN u bivsoj Jugoslaviji (od februara 1995). Njegovo protivljenje da odobri koriscenje vazdusnih snaga NATO-a znatno je doprinelo rascepu izmedju UN i SAD.
Jasari, Kacusa - Albanka, sef Saveza komunista na Kosovu. Smenjena zajedno s Vlasijem.
Jokanovic, Zarko - vodja studentskih demonstracija marta 1991. Kasnije clan parlamenta.
Jovanovic, Vladislav - ministar spoljnih poslova Srbije (do leta 1995).
Jovic, Borisav - predstavnik Srbije u Predsednistvu SFRJ. Obavljao vise partijskih i politickih duznosti. Blizak saradnik Slobodana Milosevica.
Zipe, Alan - ministar spoljnih poslova Francuske (do naimenovanja za premijera 1995).
Juric, Perica - zamenik ministra policije Hrvatske (1990).
Kacin, Jelko - slovenacki ministar informacija kome se pripisuje munjeviti medijski udar tokom rata u Sloveniji.
Kadijevic, Veljko - general JNA. Savezni ministar za odbranu (1988-1992).
Karadzic, Radovan - lider bosanskih Srba (od 1990). Psihijatar, 1995. optuzen od strane Medjunarodnog suda u Hagu za ratne zlocine 1995.
Kavaja, Burhan - Albanac, upravnik rudnika u Trepci. Zatvoren posle strajka rudara 1989.
Kertes, Mihalj - jedan od vodja "jogurt" revolucije. Milosevicev covek od poverenja u tajnoj policiji. Pomogao naoruzavanje Srba u Hrvatskoj.
Kljujic, Stjepan - predstavnik Hrvata u bosanskom Presednistvu. Zalagao se za jedinstvenu Bosnu. Uklonio ga Boban 1992, vracen na polozaj 1994.
Koljevic, Nikola - potpredsednik Republike Srpske. Clan bosanskog Predsednistva pre rata.
Kolsek, Konrad - general. Komandant Pete armijske oblasti u JNA.
Komsic, Ivo - predstavnik Hrvata u bosanskom Predsednistvu (1993). Podrzavao muslimansko-hrvatsku federaciju.
Kordic, Dario - bosanski Hrvat, novinar. Postao glavni komandant HVO u muslimansko-hrvatskom ratu (1993-1994). Vodja hrvatske mini drzave u Bosni. Optuzen od strane Medjunarodnog suda u Hagu za ratne zlocine (1995).
Kosnik, Hans - Nemac, administrator EU u Mostaru (od 1994).
Kostic, Branko - vrsilac duznosti predsednika krnje Jugoslavije po povlacenju hrvatskog predstavnika Mesica iz saveznog Predsednistva.
Kostic, Jugoslav - predstavnik Vojvodine u Predsednistvu SFRJ (1991).
Kozirjev, Andrej - ministar spoljnih poslova Rusije.
Krajisnik, Momcilo - Srbin, predsedavajuci predratnog parlamenta Bosne. Predsedavajuci Skupstine bosanskih Srba. Zbog cvrstog stava ima nadimak "gospodin No".
Krunic, Bosko - funkcioner Saveza komunista iz Vojvodine, smenjen u antibirokratskoj revoluciji 1988.
Kucan, Milan - lider Saveza komunista Slovenije, postao prvi predsednik nezavisne Slovenije.
Kukanjac, Milan - general. Komandant JNA u Sarajevu.
Lagumdzija, Zlatko - jedan od lidera bosanske opozicije.
Lilic, Zoran - predsednik SRJ (od 1993). Dobija instrukcije od Milosevica.
Lokar, Sonja - funkcioner slovenackih reformisanih komunista.
Mekenzi, Luis - general, Kanadjanin. Komandant UN u Sarajevu (1992).
Mahmutcehajic, Rusmir - lider SDA, zagovornik formiranja Patriotske lige u Bosni.
Mamula, Branko - admiral JNA. Jugoslovenski ministar za odbranu do 1988.
Manolic, Josip - lider HDZ i, do razlaza 1994, jedan od Tudjmanovih najpoverljivijih savetnika.
Markovic, Ante - poslednji savezni premijer (1989-1991). Uveo trzisne i, u manjoj meri, politicke reforme.
Markovic, Mirjana - supruga Slobodana Milosevica. Mocna i uticajna licnost. Profesor Beogradskog univerziteta.
Martic, Milan - sef kninske pozicije na pocetku rata. Kasnije predsednik Krajine. Pobegao pred hrvatskom ofanzivom avgusta 1995. Optuzen za ratne zlocine od strane Medjunarodnog suda u Hagu.
Mendiluce, Hoze Maria - glavni funkcioner UNHCR u prethodnoj Jugoslaviji (1991).
Mesic, Stipe - hrvatski predstavnik u Predsednistvu SFRJ. Lider HDZ i, do razlaza 1994. godine, jedan od Tudjmanovih najpoverljivijih savetnika.
Milosevic Slobodan - predsednik Srbije. Licnost koju medjunarodna zajednica smatra najodgovornijom za nasilni raspad Jugoslavije. Kasnije hvaljen zbog mirovnih napora.
Mitevic, Dusan - prisan prijatelj Milosevica i bivsi direktor Televizije Beograd. (do 1991)
Micotakis, Konstantin - grcki premijer (1993).
Mladic, Ratko - general. Komandant armije bosanskih Srba od 1992. Pre toga komandant Kninskog korpusa JNA. Od strane medjunarodnog suda u Hagu optuzen za ratne zlocine.
Morijon, Filip - komandant snaga UN u Bosni (1990-1993).
Morina, Rahman - Milosevicev Albanac. Rukovodilac Saveza komunista Kosova, pre toga sef policije. Umro 1990.
Nambiar, Satis - general. Prvi komandant snaga UN u bivsoj Jugoslaviji.

Objavio arhiva u 21. januar 2006 17:52:00 | 2 komentara

Ucesnici dogadjaja

Abdic, Fikret - muslimanski vodja otcepljene Autonomne pokrajine Zapadne Bosne, u Bihacu, na severozapadu Bosne. U savezu sa Srbima pre sloma njegove mini drzave u hrvatsko- muslimanskoj ofanzivi avgusta 1995.
Adzic, Blagoje - general. Nacelnik Generalstaba JNA (1991)
Akasi, Jasusi - glavni izaslanik Ujedinjenih nacija u prethodnoj Jugoslaviji (decembar 1993 - oktobar 1995)
Aksentijevic, Milan - general JNA u Sloveniji, uhapsen u Hrvatskoj, prebacen u Sarajevo pocetkom rata. Milosevic ga penzionisao po kratkom postupku.
Andjelkovic, Radmila - Milosevicev saradnik u periodu njegovog dolaska na vlast.
Azemi, Husamedin - etnicki Albanac. Jedan od Milosevicevih ljudi u Savezu komunista Kosova.
Babic, Milan - centralna licnost samoproglasene Republike Srpske Krajine u Hrvatskoj (1990-1995). Bio na vise polozaja; ministar spoljnih poslova u vreme hrvatske ofanzive avgusta 1995.
Badinter, Rober - sudija francuskog Ustavnog suda, predsedavajuci Arbitrazne komisije EU za Jugoslaviju (1991).
Bajramovic, Sejdo - naimenovan za predstavnika Kosova u Predsednistvu SFR Jugoslavije - nepokolebljivo odan Milosevicu.
Bejker, Dzejms - drzavni sekretar SAD (1991).
Bavcar, Igor - zamenik ministra odbrane Slovenije i prvi ministar policije po sticanju nezavisnosti.
Bilandzic, Dusan - Tudjmanov savetnik clan Predsednistva Republike Hrvatske (1991).
Bilt, Karl - mirovni izaslanik Evropske unije, zamenio lorda Dejvida Ovena (leto 1995). Bivsi premijer Svedske.
Boban, Mate - lider bosanskih Hrvata. Proglasio posebnu hrvatsku drzavu u Bosni. Smenjen pod americkim pritiskom nakon stvaranja muslimansko-hrvatske federacije.
Bogdanovic, Radmilo - ministar unutrasnjih poslova Srbije. Smenjen posle demonstracija 9. marta 1991. godine. Ostao u najuzem Milosevicevom krugu ljudi od poverenja.
Bogicevic, Bogic - predstavnik Bosne i Hercegovine u Predsednistvu SFRJ. Srbin koji je ostao lojalan bosanskoj vladi u toku rata.
Bokan, Dragoslav - publicista, ultranacionalista. Vodja srpske paravojske.
Boljkovac, Josip - prvi ministar unutrasnjih poslova nezavisne Hrvatske, odgovoran za regrutovanje hiljada novih pripadnika hrvatske policije 1990-1991. godine.
Boras, Franjo - predstavnik Hrvata u bosanskom Predsednistvu. Posle maja 1992. nije se vise vracao u Sarajevo.
Borstner, Ivan - Slovenac, podoficir; dao poverljiva (podmetnuta) dokumenta Mladini (1988).
Butros-Gali, Butros - Generalni sekretar UN.
Brezak, Ivan - zamenik ministra za unutrasnje poslove Hrvatske.
Brovet, Stane - Slovenac, admiral JNA, zamenik ministra za odbranu. Penzionisan u prvoj velikoj cistki 1992. godine.
Broz, Josip - Tito - osnivac komunisticke Jugoslavije. Vladao od 1945. do svoje smrti, 1980.
Bucin, Nenad - predstavnik Crne Gore u Predsednistvu SFRJ. Dao ostavku zajedno sa Borisavom Jovicem, marta 1991. godine. Za razliku od svog srpskog kolege nije se vratio na polozaj.
Budimirovic, Bosko - srpski aktivista sa Kosova.
Bulatovic, Kosta - srpski aktivista sa Kosova.
Bulatovic, Momir - dosao na vlast drzeci se za skute Slobodanu Milosevicu. Najmladji sef partije u Crnoj Gori; kasnije izabran za predsednika Crne Gore.
Karington, Lord Piter - prvi mirovni izaslanik EZ.
Kristofer, Voren - drzavni sekretar SAD (od 1992).
Curkin, Vitalij - specijalni izaslanik Rusije za prethodnu Jugoslaviju (1993-1994).
Ckrebic, Dusan - politicar, funkcioner SKJ u vreme raspada Jugoslavije, 1988. odglumio ostavku po naredjenju Milosevica.
Cosic, Dobrica - uticajni srpski nacionalisticki pisac koga smatraju "ocem Srbije". Predsednik SRJ (1992-1993).
Cvetkovic, Jovan - gradonacelnik Svetozareva, suprotstavio se Milosevicu na sastanku gradonacelnika, marta 1991.godine.
De Mikelis, Djjani - ministar spoljnih poslova Italije (1991).
Dedakovic, Mile - Jastreb - hrvatski komandant Vukovara. Uhapsen posto je optuzio Tudjmana za uskracivanje pomoci u odbrani grada.
Degoricija, Slavko - istaknuti funkcioner HDZ. Bio na vise kljucnih polozaja u Hrvatskoj.
Delimustafic, Alija - ministar unutrasnjih poslova BiH (1991-92). Saveznik Fikreta Abdica.
Divjak, Jovan - general, Srbin. Zamenik komandanta Armije bosanske vlade.
Dizdarevic, Raif - predstavnik Bosne i Hercegovine u Predsednistvu SFRJ. Zamenio ga Bogic Bogicevic 1989.
Djukic, Slobodan - gradonacelnik Valjeva. Prisustvovao sastanku gradonacelnika 16. marta 1991. kada je Milosevic izjavio: "Ako ne znamo da radimo bar znamo da se bijemo".
Djurdjevac, Vojislav - general. Komandant JNA u Sarajevu.
Doko, Jerko - Hrvat. Ministar za odbranu Bosne (1991).
Draskovic, Vuk - harizmaticni lider srpske nacionalisticke opozicije. Hapsen od strane Milosevica 1991. i 1993; pred susret u Dejtonu njegov takticki saveznik.
Drnovsek, Janez - predstavnik Slovenije u Predsednistvu SFRJ, kasnije premijer nezavisne Slovenije.
Durakovic, Nijaz - lider Saveza komunista Bosne i Hercegovine, ostao u opoziciji Izetbegovicu.
Iglberger, Lorens - bivsi ambasador SAD u Jugoslaviji. Vrsilac duznosti drzavnog sekretara (1992).

Objavio arhiva u 21. januar 2006 12:42:00 | 0 komentara

izjave zahvalnosti

Ova knjiga prati sestosatnu dokumentarnu seriju u cijoj su izradi ucestvovali Norma Pirsi, Pol Micel i Angus Mekuin iz Brajan Leping Asosijets iz Londona. Zasniva se na stotinama intervjua (koji su trajali hiljade i hiljade casova) napravljenih u toku dve godine sa onima koji su imali malu ili veliku ulogu u jugoslovenskoj tragediji. Zahvaljujemo se Mihaelu Simikinu za njegovu neumornu potragu kroz arhive u Londonu, Vasingtonu, Beogradu, Zagrebu i u najtezim mogucim okolnostima - u Sarajevu; izvanrednim naporima Bozane Boskovic i Lize Gartsajd bez cijeg strpljenja i upornosti ova knjiga ne bi ugledala svetlost dana; Polu Adamsu, Selmi Latific, Azri Nuhefendic, Danji Silovic, Milosu Vasicu, Nini Vlahovic, Dini Hamzic i Bojanu Zecu, ciji su nam saveti i pomoc bili od neprocenjivog znacaja. Iskazujemo iskrenu zahvalnost Krisu Vajldu iz BBC-a i Kventinu Pilu iz Fajnensl tajmsa. Hvala Sasi Mirkovicu iz Radija B 92. Takodje i Sini Mekdonald koja nam je davala podstrek od pocetka pisanja. Konacno, Dusanu Knezevicu koji je na neki nacin treci ko-autor ove knjige. Njegove kritike i saveti uveliko su poboljsali nas tekst.

Objavio arhiva u 21. januar 2006 9:23:00 | 3 komentara